Sedi, jedan!

Nelson Mendela je rekao: “Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet.” (“Education is the most powerful weapon which you can use to change the world.”) Iz ovih reči, u čiju istinitost duboko verujem, primenom indukcije mogu se izvesti dva pitanja: Da li je Srbija deo sveta? i Da li Srbija koristi obrazovanje da promeni sebe? Ostavićemo ova pitanja bez odgovora, a posvetićemo se verovatno najpoznatijoj aktivnosti u procesu formalnog obrazovanja u Srbiji, a to je OCENJIVANJE.

O tome šta je funkcija i šta su ciljevi ocenjivanja napisano je puno toga, od pravnog okvira do stručnih radova, ali ovde nećemo o tome. Ovde ćemo o jednom “domaćem specijalitetu”. Kao prvo, teško da ću, posle 16 godina odlazaka na roditeljske sastanke, odustati od hipoteze da je ocena (p)ostala, u najvećoj meri, osnovni cilj školovanja i sa stanovišta učenika i sa stanovišta roditelja, a onda, prirodno, i sa stanovišta nastavnika. Kako se dogodilo da su svi (ne)uspešni pokušaju bar nekih malih pomaka (neki to nazivaju reformama) u našem obrazovnom sistemu u poslednje tri decenije prevideli da je OCENA još uvek temelj našeg obrazovanja. Kažu, okrenuli smo obrazovanje bubanju. Pa dobro, hajde da pronađemo uzrok. Moja hipoteza je da je OCENA najveći krivac za to, a u nastavku teksta ću pokušati  i da je dokažem.

Kao prvo, krenimo od zakonskog okvira u kojem i dalje stoji opšti uspeh učenika. Opšti uspeh se određuje na osnovu prosečne ocene. Decenijama ne postoji prava studija o tome čemu služi opšti uspeh, a samim tim i prosek. Ono što se da proveriti jeste da ovakav sistem (opšti uspeh, prosek) ne postoji skoro nigde, izuzimajući zemlje u našem regionu. Još su nas u nižim razredima osnovne škole učili da se ne mogu sabirati “babe i žabe”, odnosno da se uvek sabiraju istoimene veličine. Ako ćemo rečnikom ocena, teško je naći nastavnika matematike, fizike ili hemije koji za ovakvo sabiranje ne bi dao jedinicu. Bilo bi dobro da neko opiše šta znači prosečna ocena 4 ako učenik ima 5 iz srpskog, 5 iz vladanja i 2 iz matematike. Šta zapravo predstavlja prosek 4!? Isti prosek ima u učenik koji ima 4 iz matematike, 4 iz vladanja i 4 iz srpskog. Da li postoji ikakvo smisleno tumačenje? Nakon ovakvih “uprosečivanja” svih mogućih predmeta i vladanja(!?) stižemo do pojma opšti uspeh i tada učeniku na osnovu stečenog proseka dodeljujemo pridev  “odličan”, “vrlo dobar”, “dobar”, “dovoljan” ili, vrlo retko, “nedovoljan”.  Godinama nam podaci pokazuju koliko je ovakav pristup pogrešan, jer se maj i jun u školama, gotovo po pravilu, svode na “vijanje” proseka i “osvajanja” lepšeg prideva. Nije više važno šta ostaje od znanja, važno je popraviti ocenu i ulepšati pridev. U takvoj situaciji najteže je nastavnicima jer su priklješteni između pritisaka roditelja, suza učenika, “preporuka” direktora… Vrhunac nepravde koju nastavnik doživi jeste postupak preinačivanja njegove ocena na odeljenskom (nastavničkom) veću. A onda iz medija dozna da će  njegovo ocenjivanje biti kontrolisano i da su spremne kazne za utvrđene nepravilnosti!? Zar ne bi bilo prirodno da nastavnik dozna da će mu prvo biti skinute sve vrste pritisaka, pretnji, suza i slično, odnosno da će mu biti obezbeđeni fer uslovi za ocenjivanje?

Pogledajmo raspodelu prosečnih ocena jedne generacije osmaka. U pitanju je generacija koja je završila osnovnu školu 2014. godine, [1]. Samo jedan pogled na sliku dovoljan je dokaz iznetom stavu o zaključivanju ocena. U Srbiji gotovo da ne postoje učenici koji imaju prosek 4,4 (što da bude vrlo dobar, poklon od jedne ocene i eto odličnog učenika), ista je priča i sa prosekom 3,4. Ipak najstrašniji podatak je vezan za prosek 5,00. Zar je moguće da u Srbiji nema učenika sa jednom četvorkom (čast izuzecima)?

Bilo bi veoma korisno kada bi Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja prikazao slične grafikone za poslednjih 20 godina. Bojim se da je situacija iz godine u godinu sve gora (ako je to uopšte moguće). Zašto se takvi podaci kriju od javnosti? Ko se tu štiti: učenik ,roditelj, nastavnik, direktor, škola ili ministar?  Samo sam u jedno sigurna, time se uopšte ne štiti učenik, koji je najveća žrtva sistema koji odbija da se ozbiljno pozabavi ocenjivanjem. Ne treba zaboraviti da se gotovo svakodnevno najavljuje uvođenje novih ocenjivanja kao što je npr. roditeljsko ocenjivanje nastavnika [2]. Moglo bi se reći, tipično za nas, umesto da rešavamo jedan problem, izmišljamo drugi.

Vratimo se na iskorenjivanje bubanja o kojem stalno slušamo. Dakle, kako je potrebno lakše stići do ocene, promenio se i sistem ocenjivanja. Polako smo ušli u fazu u kojoj se bubanjem može dobiti proizvoljno velika ocena. Čista reprodukcija znanja je u značajnom broju slučajeva dovoljna, čak i poželjna za ocenu 5. Sa ogromnom tugom moram da priznam da je čak i ocenjivanje u matematici u velikoj pozitivnoj korelaciji sa bubanjem. Poznati, već viđeni zadaci na proverama znanja su do pre tri decenije bili retkost, ili je postojao jedan do dva takva zadatka (potrebno za ocenu dva). Danas se podrazumeva da se provere vrše isključivo na poznatim, čak i urađenim zadacima. I tako smo iz stanja da je umeće za rešavanje poznatih zadataka bilo potrebno za ocenu dva, stigli u stanje da su takvi zadaci dovoljni za ocenu 5. Tako je “bubanje”, odnosno učenje bez razumevanje, uplivalo u matematiku jer je trebalo obezbediti više petica (ne može se biti vukovac, ne može se postati “skroz odličan” bez te petice iz matematike) i manje jedinica (ako uopšte još postoje). Kao primer, navodim da je u školskoj 2013/14.  u Republici Srbiji najmanje bilo zaključenih četvorki, pa trojki!?

I na kraju želim da napomenem da se uvek hvalimo kako smo sportska nacija i kako nam u sportu sve savršeno ide. Pa zašto onda bar nešto ne preuzmemo iz tog sistema? Neki se sećaju čuvene rumunske gimnastičarke Nađe Komaneči koja je 1976. na Olimpijskim igrama u Montrealu osvojila 4 zlatne medalje i to sa četiri “čiste” desetke. Nakon toga su na različitim prvenstvima dosta lako počele da se daju visoke ocene (veoma moguće zbog  pritisaka pojedinih saveza).  Sudije su polako počele da gube objektivnost. I tada na scenu stupa Svetska gimnastička federacija i uvodi nova pravila ocenjivanja kako bi sačuvala gimnastiku [3]. Sada je ocena 10 gotovo nemoguć događaj. Ocene su postale puno finije kako bi se što objektivnije ocenio svaki učesnik takmičenja i kako bi se pravedno izmerio  kvalitet.

Ne moramo da koristimo iskustva iz sporta (mada njih najviše volimo), možemo da posmatramo šta to rade druge zemlje. Pod drugim zemljama se pri tom podrazumevaju države u kojima je obrazovanje zaista važno. One itekako menjaju, odnosno unapređuju svoj sistem ocenjivanja. Francuska, na primer, ima skalu ocena od 0 do 20, pri čemu je ocena 20 veoma, veoma retka, a tek je ocena veća od 10 pozitivna, [4]. Znači razlikuje i nivoe neznanja (kod nas postoji samo jedna slaba ocena 1 čija je frekvencija među svim ocenama najmanja!). Pravilnikom je definisano da se pismena provera ponavlja ako je više od polovine učenika dobilo jedinicu, ali se ne ponavlja ako je 100% učenika dobilo peticu!

Podsetimo se na samom kraju još jednog citata Nelsona Mendele: “Ne može se postići iskrenija slika o nekom društvu od načina na koji oni tretiraju svoju decu.” (“There can be no keener revelation of a society’s soul than the way in which it treats its children.”) Ovog puta se otvara novo pitanje “Kako, kao društvo, tretiramo decu u Srbiji?” Vredi razmišljati o ovom pitanju svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svakog sekunda. Sve ostalo može da sačeka.

[1] podaci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prezentovani na konferenciji za novinare, avgust 2014.

[2] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/drustvo/2436174/sarcevic-roditelji-ce-ocenjivati-nastavnike-i-direktore.html

[3] https://www.nytimes.com/2008/08/06/sports/olympics/06scoring.html

[4] https://ipfs.io/ipfs/QmXoypizjW3WknFiJnKLwHCnL72vedxjQkDDP1mXWo6uco/wiki/Academic_grading_in_France.html

 

 

9 Comments

  1. U Finskoj postoji ocenjivanje u osnovnoj školi. U višim razredima (7-9) svakako, a u nižim zavisi od opštine (samo u prva dva obično nema). Takođe, može postojati prosečna ocena.

    1. Hvala na korekciji i izvinjavam se zbog ucinjenog propusta. Izbacena je napomena o ocenjivanju u Finskoj. Sto se tice prosecne ocene ona podleze razlicitim definicijama (od tezinskih koeficijenata, do odredjivanja nacina ukljucivanja predmeta) i u tekstu je paznja skrenuta samo na posledice koje su nastale zbog upotrebe iste metodologije u Srbiji koja se primenjuje decenijama.

  2. Kazete da je poklanjanje ocena za odlican uspeh pojava u poslednjih 20 godina. Ja bejah djak pre 30 i tada je toga bilo.
    I mislim da problem ne sagledavate sa prave strane. Da ne postoji pritisak od srednjih skola ka osnovnim i fakulteta ka srednjim skolama da prosek ocena bude sto veci, ne bi bilo laznih vukovaca. Kada bi samo prijemni bio relevantan, nikome ne bi bilo bitno koji mu je prosek. Ili kada bi se gledale ocene samo onih predmeta koji su bitni za tu skolu.
    Izvinjavam se na osisanoj latinici, ali nije do mene…

    1. Nije naznaceno da problem postoji 20 godina, vec da bi za poslednjih 20 godina mogla da se uradi celokupna analiza jer su centralizovano prikupljaju podaci za celu ucenicku populaciju (zbog prijemnog i zavrsnog ispita). Problem poklanjanja ocena, verovatno, postoji i duze ali je gotovo nemoguce obezbediti validne podatke.
      Sto se tice pritisaka npr. fakulteta na srednje skole u pogledu ocenjivanja, pritisak ne postoji jer ne postoji prag za upis na fakultet. Fakultetima je u interesu da ocenjivanje bude objektivno i da ucenik/student stekne pravi uvid u svoja postignuca. Ocene koje studenti ocekuju su nerealno visoke i to predstavlja problem na mnogim studijskim programima. Proseci i na studijama su znatno veci u odnosu na pre 30 godina. Nekada je prag za dobijanje stipendije bio 8,00, a sada cesto dostize i 9,50. Hiperinflacija visokih ocena je prisutna na svim nivoima obrazovanja. To je problem koji izuskuje veliki rad i trud ako zelimo da ga otklonimo.

    2. Ne postoji pritisak srednjih škola i fakulteta, mora postojati prag znanja potreban za upis na određena usmerenja, postoji samo pritisak RODITELJA da im deca na kraju školovanja budu dipl dr mr spec da sede u kancelarijama i da budu debelo plaćeni da svoj dipl dr mr spec potpis stave na neki FT1 papir. A kukuruz će roditelji da seju do smrti a posle njih će morati neki Pakistanac sa migrantske rute, koji još nije stigao do D, A ili N, jer Petrović dipl dr mr spec Petar ne može sa tolikom titulom to je poniženje jer toliko je pokojni tata dao para na Megafaksu da on prvi u selu bude dipl dr mr spec…
      Ako me razumete

  3. Potpuno se slažem sa svim navedenim. Greška je sistemska.
    Ide od korupcije preko posrednih i neposrednih pritisaka kao na primer broja đaka upisanih u škole koji direktno utiče na finansiranje škola i sl. do nedovoljno motivisanog kadra koji treba da posveti svoje vreme deci kojoj treba da prenese znanje pa sve do pisanja udžbenika i upotrebe udžbenika što čini potpuno novi vid, da se slobodno izrazim, kriminala u Srbiji a sve to utiče na kvalitet znanja koji đak treba da ponese iz sistema obrazovanja tj ocene.
    Situacija je toliko dramatična da sam pre izvesnog vremena dobio ponudu od firme u kojoj radim da vršim pored redovnog posla ne obuku već obrazovanje novog kadra koji će prolaziti evaluaciju znanja koje je stekao posle višemesečnog rada, to direktno pokazuje koliko je naš sistem obrazovanja truo.
    Nažalost, pre par godina indirektno sam bio svedok lošeg obrazovanja dece kada mi je supruga radila na zameni tri meseca u srednjoj stručnoj školi u Bg. Gde sam saznao da profesorka, koju je moja supruga zamenila, đacima dve nedelje pred kontrolni da rešene zadatke da ih prepišu i nauče pa im iste te zadatke da na kontrolnom a oni i pored toga prepisuju. Najgore od svega je bilo to što je i pored takve prakse prosečna ocena razreda bila izuzetno niska. Supruga je uz savetovanje sa nekoliko prijatelja iznašla način da đacima prenese znanje na način da im materija bude prezentovana na svakodnevnim slučajevima sa kojima se sreću i na iznenadnom testu koji je dala u razredu od 27 đaka samo dva đaka su ocenjena sa ocenom 2 ostali su imali na njihovo iznenađenje bolje ocene. To samo pokazuje koliko veliku ulogu u obrazovanju igra voljni momenat profesora da đaci ponesu znanje iz škola.

  4. Tekst prica o sistemu skolstva i ocenjivanja koji se u Jugoslaviji (samim tim i Srbiji) primenjuje mnogo, mnogo duze od same Vase analize. Nema govora da se stvari u skolstvu u poslednjih 30ak godina nisu promenile na gore, to se ne dovodi u pitanje, ali ne bih rekao da su za to krive ocene! Kakva god da je statistika!
    Ocene, makar bile i od 1-5, sasvim su dovoljne da pokazu i ukazu na razlicite nivoe znanja i zaista, pored svih opstih komplikacija koje novo vreme svakodnevno donosi, nema nikakve potrebe usitnjavati ih.
    Tedencija pracenja modernog, da ne kazem “zapadnjackog” skolstva, u saglasnosti je sa pracenjem i uskladjivanjem i svega ostalog sa cuvenim zakonima EU, cime se upravo dolazi do tog uprosecivanja, pa samim tim i gubljenja smisla vrednosti ocene.
    Ali, i pored svega toga, na neki cudan nacin nas sistem obrazovanja se jos uvek bori sa svetom i odoleva zaglupljivanju i ukalupljivanju nase dece, a to mozemo videti kroz prakticne primere takmicenja sirom sveta, gde nasa deca, jos uvek, odnose prve nagrade. Nazalost, nasa drzava trenutno (taman tih 20ak, 30 godina) to ne zna da iskoristi (namerno ili slucajno) i uporno pokusava da omalovazi vrednost postignutih uspeha, zataska prednosti, te pronadje nacin da promeni “los” sistem obrazovanja, ne bi li se sto pre uskladili i prikljucili uprosecenosti.
    Nebrojano puta sam pricao i jos uvek pricam sa nasim ljudima (ukljucujuci i intelektualce, inzenjere…) koji su se odlucili za zivot u nekim severozapadnim evropskim zemljama i gotovo 100% odgovor na pitanja o obrazovanju u osnovnim i srednjim skolama njihove dece u tim zemljama je bio – “igranje”! Nasa deca koja bi prelazila u tipa 5., 6. razredu u njihove skole, imala su prednosti i sveobuhvatnosti u znanju za 2, 3 i vise godina u odnosu na gradiva istih razreda u tim skolama.
    To defakto govori o valjanosti sistematskog obrzovanja u nasim skolama, ali, nazalost, trazi se opravdanje da se ono urusi kako bi se smanjila (nad)moc koju jos uvek imamo!

    Dakle, nepotrebno je dovoditi u pitanje sistem ocenjivanja – uvek je bilo nedovoljnih i dovoljnih ocena, ma kako se one rasporedjivale. Potrebno je naci nacina da se odupremo menjanju sveobuhvatnosti i kvalitetu gradiva koje nasoj deci prenosimo, jer upravo to znanje je ono sto nas cini boljim.

  5. Ne postoji pritisak srednjih škola i fakulteta, mora postojati prag znanja potreban za upis na određena usmerenja, postoji samo pritisak RODITELJA da im deca na kraju školovanja budu dipl dr mr spec da sede u kancelarijama i da budu debelo plaćeni da svoj dipl dr mr spec potpis stave na neki FT1 papir. A kukuruz će roditelji da seju do smrti a posle njih će morati neki Pakistanac sa migrantske rute, koji još nije stigao do D, A ili N, jer Petrović dipl dr mr spec Petar ne može sa tolikom titulom to je poniženje jer toliko je pokojni tata dao para na Megafaksu da on prvi u selu bude dipl dr mr spec…
    Ako me razumete

  6. Nadam se da ce vas tekst privuci paznju sire javnosti i da ce se uraditi nesto konkretno u vezi resavanja trenutnog stanja.
    Ono sto sto sam hteo reci je da sada postoji takozvana hiperinflacija odlicnih ucenika sto se da videti iz grafikona. Rekli ste da je pozeljna analiza prosecnih ocena u poslednjih 20 godina. Probacu da se setim i da dam misljenje iz svog iskustva .

    Pocecu od prvih razreda osnovne skole.
    Prikazacu zbirno.

    Razred I do IV: od 1994-1998 godine:
    odlicni 35%
    vrlo dobri: 40%
    dobri: 21 %
    dovoljni: 4%
    To je gruba procena, tesko je setiti se da l’ je on/ona koga sam racunao u vrlo dobre, da li je on u nekom trenutku bio odlican sa prosekom npr 4.5.
    Napomena: rekoste da ne postoji prosek 3.4 ja sam jedan od retkih koji je na kraju cetvrtog razreda imao prosek 3.42 tj nedostajala mi je jedna ocena za vrlo dobar prosek.
    Napomena broj 2: ocena iz fizickog se zaradjivala po slobodnoj proceni uciteljice, ako imas imas petice i iz fizickog ces imati 5, ako imas trojke ili cetvorke to ces imati i iz fizickog. Bez obzira sto smo svi samo igrali fudbal.

    Razred: od V do VIII: period 1998-2000. godine:
    odlicni: 21% (5/23)
    vrlo dobri: 44% (10/23)
    dobri: 35% (8/23)
    Napomena: realno bilo je cetvoro odlicnih, od toga dvoje sa svim (pravim) peticama, jedan isto odlican sa svim peticama (na misice tj preko veze) i ja sa prosekom 4.6.
    Dalje dinamika uspeha je sledeca: u petom smo imali vise odlicnih (mozda 6-7 ne secam se tacno), i mnogo vrlo dobrih, ali vremenom se taj broj smanjivao. Isto tako, neki koji su u petom bili vrlo dobri su “popustili” i imali su dobar uspeh u kasnijim razredima.

Comments are closed.