Nelson Mendela je rekao: “Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet.” (“Education is the most powerful weapon which you can use to change the world.”) Iz ovih reči, u čiju istinitost duboko verujem, primenom indukcije mogu se izvesti dva pitanja: Da li je Srbija deo sveta? i Da li Srbija koristi obrazovanje da promeni sebe? Ostavićemo ova pitanja bez odgovora, a posvetićemo se verovatno najpoznatijoj aktivnosti u procesu formalnog obrazovanja u Srbiji, a to je OCENJIVANJE.
O tome šta je funkcija i šta su ciljevi ocenjivanja napisano je puno toga, od pravnog okvira do stručnih radova, ali ovde nećemo o tome. Ovde ćemo o jednom “domaćem specijalitetu”. Kao prvo, teško da ću, posle 16 godina odlazaka na roditeljske sastanke, odustati od hipoteze da je ocena (p)ostala, u najvećoj meri, osnovni cilj školovanja i sa stanovišta učenika i sa stanovišta roditelja, a onda, prirodno, i sa stanovišta nastavnika. Kako se dogodilo da su svi (ne)uspešni pokušaju bar nekih malih pomaka (neki to nazivaju reformama) u našem obrazovnom sistemu u poslednje tri decenije prevideli da je OCENA još uvek temelj našeg obrazovanja. Kažu, okrenuli smo obrazovanje bubanju. Pa dobro, hajde da pronađemo uzrok. Moja hipoteza je da je OCENA najveći krivac za to, a u nastavku teksta ću pokušati i da je dokažem.
Kao prvo, krenimo od zakonskog okvira u kojem i dalje stoji opšti uspeh učenika. Opšti uspeh se određuje na osnovu prosečne ocene. Decenijama ne postoji prava studija o tome čemu služi opšti uspeh, a samim tim i prosek. Ono što se da proveriti jeste da ovakav sistem (opšti uspeh, prosek) ne postoji skoro nigde, izuzimajući zemlje u našem regionu. Još su nas u nižim razredima osnovne škole učili da se ne mogu sabirati “babe i žabe”, odnosno da se uvek sabiraju istoimene veličine. Ako ćemo rečnikom ocena, teško je naći nastavnika matematike, fizike ili hemije koji za ovakvo sabiranje ne bi dao jedinicu. Bilo bi dobro da neko opiše šta znači prosečna ocena 4 ako učenik ima 5 iz srpskog, 5 iz vladanja i 2 iz matematike. Šta zapravo predstavlja prosek 4!? Isti prosek ima u učenik koji ima 4 iz matematike, 4 iz vladanja i 4 iz srpskog. Da li postoji ikakvo smisleno tumačenje? Nakon ovakvih “uprosečivanja” svih mogućih predmeta i vladanja(!?) stižemo do pojma opšti uspeh i tada učeniku na osnovu stečenog proseka dodeljujemo pridev “odličan”, “vrlo dobar”, “dobar”, “dovoljan” ili, vrlo retko, “nedovoljan”. Godinama nam podaci pokazuju koliko je ovakav pristup pogrešan, jer se maj i jun u školama, gotovo po pravilu, svode na “vijanje” proseka i “osvajanja” lepšeg prideva. Nije više važno šta ostaje od znanja, važno je popraviti ocenu i ulepšati pridev. U takvoj situaciji najteže je nastavnicima jer su priklješteni između pritisaka roditelja, suza učenika, “preporuka” direktora… Vrhunac nepravde koju nastavnik doživi jeste postupak preinačivanja njegove ocena na odeljenskom (nastavničkom) veću. A onda iz medija dozna da će njegovo ocenjivanje biti kontrolisano i da su spremne kazne za utvrđene nepravilnosti!? Zar ne bi bilo prirodno da nastavnik dozna da će mu prvo biti skinute sve vrste pritisaka, pretnji, suza i slično, odnosno da će mu biti obezbeđeni fer uslovi za ocenjivanje?
Pogledajmo raspodelu prosečnih ocena jedne generacije osmaka. U pitanju je generacija koja je završila osnovnu školu 2014. godine, [1]. Samo jedan pogled na sliku dovoljan je dokaz iznetom stavu o zaključivanju ocena. U Srbiji gotovo da ne postoje učenici koji imaju prosek 4,4 (što da bude vrlo dobar, poklon od jedne ocene i eto odličnog učenika), ista je priča i sa prosekom 3,4. Ipak najstrašniji podatak je vezan za prosek 5,00. Zar je moguće da u Srbiji nema učenika sa jednom četvorkom (čast izuzecima)?
Bilo bi veoma korisno kada bi Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja prikazao slične grafikone za poslednjih 20 godina. Bojim se da je situacija iz godine u godinu sve gora (ako je to uopšte moguće). Zašto se takvi podaci kriju od javnosti? Ko se tu štiti: učenik ,roditelj, nastavnik, direktor, škola ili ministar? Samo sam u jedno sigurna, time se uopšte ne štiti učenik, koji je najveća žrtva sistema koji odbija da se ozbiljno pozabavi ocenjivanjem. Ne treba zaboraviti da se gotovo svakodnevno najavljuje uvođenje novih ocenjivanja kao što je npr. roditeljsko ocenjivanje nastavnika [2]. Moglo bi se reći, tipično za nas, umesto da rešavamo jedan problem, izmišljamo drugi.
Vratimo se na iskorenjivanje bubanja o kojem stalno slušamo. Dakle, kako je potrebno lakše stići do ocene, promenio se i sistem ocenjivanja. Polako smo ušli u fazu u kojoj se bubanjem može dobiti proizvoljno velika ocena. Čista reprodukcija znanja je u značajnom broju slučajeva dovoljna, čak i poželjna za ocenu 5. Sa ogromnom tugom moram da priznam da je čak i ocenjivanje u matematici u velikoj pozitivnoj korelaciji sa bubanjem. Poznati, već viđeni zadaci na proverama znanja su do pre tri decenije bili retkost, ili je postojao jedan do dva takva zadatka (potrebno za ocenu dva). Danas se podrazumeva da se provere vrše isključivo na poznatim, čak i urađenim zadacima. I tako smo iz stanja da je umeće za rešavanje poznatih zadataka bilo potrebno za ocenu dva, stigli u stanje da su takvi zadaci dovoljni za ocenu 5. Tako je “bubanje”, odnosno učenje bez razumevanje, uplivalo u matematiku jer je trebalo obezbediti više petica (ne može se biti vukovac, ne može se postati “skroz odličan” bez te petice iz matematike) i manje jedinica (ako uopšte još postoje). Kao primer, navodim da je u školskoj 2013/14. u Republici Srbiji najmanje bilo zaključenih četvorki, pa trojki!?
I na kraju želim da napomenem da se uvek hvalimo kako smo sportska nacija i kako nam u sportu sve savršeno ide. Pa zašto onda bar nešto ne preuzmemo iz tog sistema? Neki se sećaju čuvene rumunske gimnastičarke Nađe Komaneči koja je 1976. na Olimpijskim igrama u Montrealu osvojila 4 zlatne medalje i to sa četiri “čiste” desetke. Nakon toga su na različitim prvenstvima dosta lako počele da se daju visoke ocene (veoma moguće zbog pritisaka pojedinih saveza). Sudije su polako počele da gube objektivnost. I tada na scenu stupa Svetska gimnastička federacija i uvodi nova pravila ocenjivanja kako bi sačuvala gimnastiku [3]. Sada je ocena 10 gotovo nemoguć događaj. Ocene su postale puno finije kako bi se što objektivnije ocenio svaki učesnik takmičenja i kako bi se pravedno izmerio kvalitet.
Ne moramo da koristimo iskustva iz sporta (mada njih najviše volimo), možemo da posmatramo šta to rade druge zemlje. Pod drugim zemljama se pri tom podrazumevaju države u kojima je obrazovanje zaista važno. One itekako menjaju, odnosno unapređuju svoj sistem ocenjivanja. Francuska, na primer, ima skalu ocena od 0 do 20, pri čemu je ocena 20 veoma, veoma retka, a tek je ocena veća od 10 pozitivna, [4]. Znači razlikuje i nivoe neznanja (kod nas postoji samo jedna slaba ocena 1 čija je frekvencija među svim ocenama najmanja!). Pravilnikom je definisano da se pismena provera ponavlja ako je više od polovine učenika dobilo jedinicu, ali se ne ponavlja ako je 100% učenika dobilo peticu!
Podsetimo se na samom kraju još jednog citata Nelsona Mendele: “Ne može se postići iskrenija slika o nekom društvu od načina na koji oni tretiraju svoju decu.” (“There can be no keener revelation of a society’s soul than the way in which it treats its children.”) Ovog puta se otvara novo pitanje “Kako, kao društvo, tretiramo decu u Srbiji?” Vredi razmišljati o ovom pitanju svakog dana, svakog sata, svakog minuta, svakog sekunda. Sve ostalo može da sačeka.
[1] podaci Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prezentovani na konferenciji za novinare, avgust 2014.
[3] https://www.nytimes.com/2008/08/06/sports/olympics/06scoring.html
Comments are closed.