Prošle nedelje objavljeni su rezultati PISA istraživanja za 2018. godinu. Pravih reakcija gotovo da nije ni bilo, osim par pojedinaca koji su pokušali da, sa dozom velike stručnosti, objasne šta nam govore ovi rezultati. Nažalost, nijedna institucija, bar koliko sam mogla da pratim po medijama, nije se oglasila, niti je u bliskoj budućnosti najavila bilo kakvu aktivnost koja se tiče PISA rezultata. Lično sam sa velikom tugom dočekala dijagnozu dela našeg obrazovnog sistema, ali me je još više rastužilo ćutanje, i to potpuno ćutanje, visokog obrazovanja. Ne sećam se da su se ikada institucije tercijarnog obrazovanja sistemski bavile douniverzitetskim obrazovanjem. Ovde pod bavljenjem douniverzetetskim obrazovanjem ne podrazumevam pojedince kojima je to deo profesionalnog rada, već sistemsko i strateško povezivanje visokog i douniverzitetskog obrazovanja. U ovom tekstu neću se baviti razlozima zašto je to tako, o tome više u narednom blogu. Umesto toga, pogledajmo pažljivije podatke koje nam je ponudilo PISA istraživanje, a koji se direktno tiču visokog obrazovanja.
EU je kao jedan od pet strateških ciljeva za 2020. zacrtala da će 40% populacije u dobi od 30. do 34. godine imati neki oblik tercijarnog obrazovanja. Podaci EUROSTAT-a pokazuju da je EU dostigla zacrtani cilj 2018. godine. Međutim, svaka zemlja je definisala sopstveni cilj tako da postoje značajne razlike u ciljanom i ostvarenom udelu visokoobrazovanih u posmatranom uzrastu. Za analizu koja sledi korišćeni su podaci za 35 evropskih zemalja, a koje čine 28 članica EU, plus Norveška, Švajcarska, Island, Turska, Crna Gora, Severna Makedonija i Srbija. Za ovih 35 zemalja postoje relevantni podaci dostupni na [1], tj. postoje vrednosti posmatranog indikatora za 2010. i 2018. godinu.
Kako na PISA testiranju učestvuju petnaestogodišnjaci, jedno od pitanje na koje su davali odgovor jeste koji nivo obrazovanja očekuju da će dostići, odnosno da li očekuju da će završiti tercijarno obrazovanje. Podaci su dostupni na [2].
Grafik 1, predstavlja prikaz prethodno pomenutih podataka za 35 zemalja. Plavom bojom označen je procenat populacije sa tercijarnim obrazovanjem u posmatranoj zemlji 2010. godine, zelenom bojom predstavljen je udeo visokoobrazovanih koji su zemlje ostvarile 2018, a crvenom bojom predstavljen je procenat petnaestogodišnjaka koji očekuju da će završiti neki nivo tercijarnog obrazovanja. Ako bi se njihova očekivanja ispunila slika o visokoobrazovnoj populaciji bila bi drastično promenjena. Međutim, šta se zapravo dogodilo sa ova tri indikatora, šta nam oni govore i da li postoji bilo kakva veza sa postignućima na PISA testovima i GDP u posmatranim zemljama?
Radi preglednosti, iz grupe od 35 zemalja izabrano je 13 zemalja. Pored Srbije u nastavku posmatramo četiri evropske zemlje koje su na PISA testiranju postigle najbolje rezultate (Estonija, Finska, Irska i Poljska), zatim zemlje koje imaju najveći procenat visokoobrazovanih građana u 2018. (Litvanija i Kipar), nama bliske zemlje iz okruženja, a koje su postigle bolji rezultat na PISA testiranju od Srbije (Hrvatska i Slovenija), tri zemlje čiji su učenici pokazali najveća očekivanja u pogledu visokog obrazovanja (Turska, Italija i Ruminija) i Nemačka, čiji učenici imaju najmanja očekivanja. U tabeli 1 dati su podaci za trinaest zemalja četiri posmatrana indikatora, kao i rang svake zemlje u odnosu na 35 evropskih zemalja. Plavom bojom su označene najveće, a crvenom bojom najmanje vrednosti posmatranog indikatora.
Prvi posmatrani indikator je postignuće učenika iz čitalačke pismenosti na PISA testu (skor PISA). O ovom indikatoru je dosta toga već rečeno, ali da ponovimo da je postignuće Srbije ispod OECD proseka i da po postignući među 35 evropskih zemalja zauzima 29. mesto. Iza nje se od posmatranih zemalja nalaze samo Rumunija i Kipar. Najbolja postignuća od 35 evropskih zemalja ostvarile su: Estonija, Finska, Irska i Poljska. [2]
Drugi posmatrani indikator je procenat populacije sa visokim obrazovanjem, starosti između 30. i 34. godine (ter2018) u 2018. godini. Najveći procenat visokoobrazovanih (preko 50% populacije) imaju Litvanija, Kipar i Irska, dok je najmanje visokoobrazovanih u Turskoj, Italiji i Rumuniji. [1]
Treći indikator je procenat učenika koji očekuju da završe neki nivo tercijarnog obrazovanja (želja PISA). Izuzetno velik procena učenika, preko 70%, koji veruju da će dostići visoko obrazovanje imaju učenici u Turskoj, Kipru, Irskoj, Srbiji i Litvaniji. Međutim, ovde dolazi do velikog neslaganja između vrednosti drugog i trećeg indikatora. Sa jedne strane, tu su zemlje poput Irske i Kipra koje imaju veliki procenat visokoobrazovanih, ali i velika očekivanja od strane učenika. Međutim, Turska koja je na samom začelju po procentu visokoobrazovanih sa svega (28.8%) ima najveća očekivanja među petnaestogodišnjacima (čak 87.1%). Kod Srbije se uočava slično ponašanje. Iako je trenutno sa diplomom visokog obrazovanja 32.8%, više od tri četvrtine (77.1%) petnaestogodišnjaka očekuje da će završiti tercijarno obrazovanje. Ovaj odnos zabrinjava još više, kada se zna da su postignuća učenika u Srbiji veoma niska. Tako stižemo do jednog od ključnih pitanja za naše visoko obrazovanje. Visokoškolske ustanove će se sigurno obradovati ovakvoj želji među učenicima, jer im to može ublažiti negativne demografske podatke i obezbediti studente, a to znači finansiranje (skoro svi će studirati!) Međutim tu se krije najveća opasnost po naše visoko obrazovanje, čiji kvalitet pokušavamo da sačuvamo i unapredimo. Ako trenutno petnaestogodišnjaci zaostaju za svojim vršanjacima u EU za 1,5 godina obrazovanja, taj jaz će se verovatno produbiti u toku srednjoškolskog obrazovanja, tako da će do visokog obrazovanja stići funkcionalno nedovoljno pismene generacije što će, bez ikakve dileme, prouzrokovati dodatni pad kvaliteta rada na visokoškolskim ustanovama. Ovakva pesimistična očekivanja možemo dodatno podupreti činjenicom da sve veći broj naših svršenih srednjoškolaca studije nastavlja u zemljama EU gde su im, pored besplatnog školovanja, dostupne i stipendije, EU diploma i, ono najvažnije, EU tržište rada. Pitanje za naše visoko obrazovanje jeste šta preduzima ili šta će preduzeti povodom ovog vrlo verovatnog, lošeg scenarija? Kao član akademske zajednice nisam do sada uočila da se ovom izazovu bilo gde strateški prilazi sa ozbiljnom analizom i predlozima. Treba napomenuti da PISA istraživanja omugućavaju veliki izvor korisnih podataka koji se tiču i oblasti za koje su učenici zainteresovani. Povećanje udela visokoobrazovnog stanovništa ima smisla samo ako su to oblasti od strateškoj značaja za razvoj zemlje i ako su to zanimanja koja će omogućiti jednostavan i kvalitetan ulazak na tržište rada. [2]
Zadržimo se začas na ambicijama učenika u pogledu tercijarnog obrazovanja. Nemačka, kao ekonomski veoma razvijena zemlja, suočava se sa obrnutim izazovom. Procenat visokoobrazovanih u ovoj zemlji je 34.9%, što je znatno niše od EU proseka, ali su i ambicije njihovih učenika zabrinjavajuće niske, jer svega 33.9% petnaestogodišnjaka vidi sebe sa tercijarnim obrazovanjem. U Hrvatskoj se takođe uočava relativna nezainteresovanost i nedostatak ambicija jer samo 51% učenik vidi sebe sa diplomom. Kako je generacija petnaestogodišnjaka koja je bila uključena u PISA testiranje sada u trećem razredu srednje škole, biće veoma zanimljivo za dve godine videti koji procenat će zaista upisati tercijarno obrazovanje.
Četvrti indikator predstavlja GDP po glavi stanovnika u odnosu na EU prosek (GDP2018). Vrednost 187 znači da zemlja ima za 87% veći GDP po glavi stanovnika od proseka GDP u EU. Srbija zauzima pretposlednje mesto (iza nje je samo Severna Makedonija od posmatranih 35 evropskih zemalja) čiji je GDP po glavi stanovnika samo 40% u odnosu na EU prosek, [3]. Ovaj indikator je u pozitivnoj koeralaciji sa postignućima na PISA testiranju, tj. zemlje sa većim GDP postižu i bolje rezultate, kao i sa udelom visokoobrazovanog stanovištva, pa tako zemlje sa većim procentom visokoobrazovanih ostvaruju i veći GDP. Međutim ovaj pokazatelj nije u korelaciji sa učeničkim očekivanjima u vezi sa tercijarnim obrazovanjem. Odnos tri pokazatelja dati su na slici 2, gde veličina kruga predstavlja vrednost GDP po glavi stanovnika.
Ovakvi podaci otvaraju nova pitanja i postavljaju nove izazove za stručnjake i istraživače, ali, pre svega, za visoko obrazovanje. Zašto su očekivanja petnaestogodišnjaka u ekonomski slabijim zemljama veća? Kako obezbediti kvalitetno tercijarno obrazovanje ako su postignuća učenika slaba? (Ovde ne treba da se zavaravamo da će maturski ispit ili prijemni ispit nešto popraviti).
PISA i ostali podaci šalju nam slike i signale. Da li ćemo ih oslušnuti i pogledati ili ćemo nastaviti da žmurimo i glasno ponavljamo da nije sve tako loše, izvlačeći izolovane uspehe naših učenika i studenta, a koje ostvaruje manje od 0.5% populacije?
[1] https://ec.europa.eu/eurostat/tgm/table.do?tab=table&plugin=1&language=en&pcode=t2020_41
[2] http://www.oecd.org/pisa/data/
[3] https://ec.europa.eu/eurostat/tgm/table.do?tab=table&init=1&language=en&pcode=tec00114&plugin=1