Iako su veoma zastupljeni u medijima, o udžbenicima u našem obrazovnom sistemu znamo izuzetno malo, gotovo ništa. Da li je i zašto je to tako? Pokušaću da dam odgovor na pitanje zašto smatram da ne znamo gotovo ništa.
Priča o udžbenicima se u velikoj meri svodi na priču o nabavci udžbenika, koja podrazumeva izbor od strane škole i finansiranje, prvenstveno od strane roditelja. Svejedno, ni o tome ne znamo gotovo ništa.
Evo, da pokušam da dočaram koliko ne znamo. Pre svega, gde zaista možemo naći relevantne podatke o udžbenicima u našim školama? Trenutno je jedina proverena informacija data u katalogu udžbenika[1]. Međutim, ta informacija sadrži samo naziv izdavača, naslov udžbenika, pismo na kojem je pisan!?, ime autora, te broj i datum rešenja ministra/pokrajinskog sekretara. Tvrdim da je to premalo za jednu tako ozbiljnu stvar kao što su udžbenici, budući da na osnovu tih podataka ne znamo gotovo ništa. A šta bismo sve morali da znamo? Krenimo od jednostavnih informacija koje bi lako mogle da postanu dostupne. Prvo, obim i težina udžbenika, predstavljaju samo dva broja. Drugo, cena udžbenika, takođe predstavlja samo broj. Sada prelazimo na složenije i važnije informacije. Koji se udžbenici koriste i u kom procentu? 2015. godine je bila formirana baza u kojoj su za svaku državnu školu u Republici Srbiji bili pohranjeni podaci o izabranim i korišćenim udžbenicima. Ne samo da je formira baza, već su i podaci bili dostupni svakom građaninu. Mogli ste da otkucate ime škole i razred, i dobili biste spisak udžbenika sa imenima autora i izdavača koji se koriste, ali i ukupnu cenu kompleta. Doduše, tačno je da su se cene razlikovale od škole do škole. Iz tih podataka se dobijao i tačan uvid u zastupljenost svakog pojedinačnog udženika, tačnije, za svaki udžbenik iz kataloga mogli ste da doznate procenat učeničke populacije koja ga koristi. To je zauzvrat omogućavalo da se dosta precizno odredi vrednost tržišta udžbenika i dela koji pripada svakom izdavaču. Međutim, već sledeće godine podataka više nije bilo. Ko i zbog čega je onemogućio pristup podacima? Ko i zbog čega je odlučio da ponovo sve u vezi sa udžbenicima postane apsolutno netransparentno? Ni na ovo pitanje ne znamo odgovor.
Ima još dosta toga o čemu ne znamo gotovo ništa, a veoma je važno. Na primer, ne znamo gotovo ništa o kvalitetu udžbenika. Znamo samo da su odobreni i znamo brojeve rešenja. To bi trebalo da podrazumeva da su ispunjeni svi standardi kvaliteta udžbenika[2], ali da li je baš tako, ni to ne znamo. Istraživanja o kvalitetu udžbenika i njihovom uticaju na postignuća učenika skoro da ne postoje. Ko i kako prati kvalitet udžbenika? Opet ne znamo. Znamo samo da, ukoliko neko napiše prigovor Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, ukazujući na propuste u udžbeniku, Zavod ima obavezu da proveri navode. Niti znamo koliko takvih primedbi stiže, niti znamo na šta se odnose, niti znamo koliko je opravdanih. Međutim, ovakve primedbe i ovakav pristup praćenju kvalteta ne pogađaju suštinu kvaliteta udžbenika. Ne znamo šta učenici misle o udžbenicima, ne znamo da li ih koriste i u kom obimu, ne znamo da li umeju da ih koriste? Čak i kada država plati istraživanja, poput PISA istraživanja, tako dobijeni podaci i informacije ne koriste se za donošenje odluka[3].
Naravno, ne znamo ni ko i kada odlučuje o izmeni Zakona u udžbenicima. Ne znamo zašto su neka rešenja Zakona iz 2015. godine, izbačena iz Zakona iz 2018. Na primer, zašto je izbačena obaveza izdavača da jedan primerak udžbenika iz Kataloga dostavi bibliotekama visokoškolskih ustanova koje realizuju studijske programe za obrazovanje nastavnika? Zar nije logično da se budući nastavnici upoznaju sa udžbenicima za svoj predmet, zar nije logično da javnosti omogućimo uporednu analizu udžbenika? Ko je procenio da ovo rešenje nije dobro i na osnovu čega? Opet ne znamo.
Iako udžbenik služi za sticanje znanja, neznanje o udžbenicima traje godinama i ne nazire mu se kraj. Verujem da tome najviše doprinose izdavači i njihov ekonomski interes. Nedavno doznasmo da Ministartvo prosvete ima redovne sastanke sa izdavačima[4]!? ali ne saznasmo zašto izdavači imaju takvu privilegiju i šta se to rešava na takvim sastancima. Međutim, udžbenik kao osnovno nastavno sredstvo predstavlja javni, a ne ekonomski interes. Udžbenici ne podležu Zakonu o tajnosti podataka, niti Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti. Zbog njihovog značaja, sve u vezi sa udžbenicima bi MORALO da bude transparentno, a svaka aktivnost bi MORALA da obezbeđuje veću dostupnost i kvalitet udžbenika, a ne veći profit izdavačima. Udžbenici su namenjeni onima koji su budućnost ove zemlje i to niko nema prava da zaboravi.
Imamo li snage i volje da konačno otvorimo priču o udžbenicima bez tenzija, pretnji i pritisaka? Ako zaista želimo dobro našem obrazovnom sistemu, a iznad svega našoj deci, onda bismo tu snagu MORALI da iznedrimo.
[1] http://www.mpn.gov.rs/udzbenici/
[2] PRAVILNIK o standardima kvaliteta udžbenika i uputstvo o njihovoj upotrebi “Službeni glasnik RS”, br. 42 od 22. aprila 2016, 45 od 13. juna 2018.
[3] U narednom blogu, više o tome šta pokazuju podaci iz PISA istraživanja o udžbenicima i digitalnim sadržajima.
[4] http://www.mpn.gov.rs/ministarstvo-sagledava-zakonsku-regulativu-u-cilju-njenog-unapredjivanja/