Gost-bloger ODI-ja je Tatjana Marković Topalović, nastavnik fizike iz Šapca. Ovo je njen lični pogled na prvi septembar i ono što nas posle čeka.
Na korak, minut, sekund, smo od početka nove školske godine, a opet još uvek je nemoguće pretpostaviti u kom formatu će se ona odvijati u Srbiji. Preporuke Ministarstva prosvete su jasne i precizne, pa ipak teško je predvideti situaciju koja će se razvijati u školama od 1. septembra. Moglo bi se reći da su preporuke Ministarstva više laboratorijskog tipa sa namerom da se sugeriše da su potencijalne krizne zdravstvene situacije izlistane. U zemljama regiona, situacija je šarolika, čini se da se svako snalazi na svoj način. U Srbiji format rada, dolazi iz jednog centra i propisan je po svim obrazovnim stavkama. Pokušaj Ministarstva i velikog broja nastavnika se ogleda u stavu da stari format rada, bude prilagođen novoj zdravstvenoj situaciji.
Obrazovnom sistemu Srbije ne treba apdejtovanje, već resetovanje. Ono što je jasno, a preko potrebno autonomija škole i nastavnika kao kreatora obrazovnog procesa ne postoji.
Da li smo u ovom trenutku, zaista odogovorili na goruća pitanja?
NASTAVA:
- Imaju li deca i učenici adekvatnu opremu koja može da isprati nastavu kod kuće?
- Da li je svim učesnicima u obrazovanju obezbeđen jak i neometan WI-FI signal?
- Koliko je nastavnik autonoman u ispunjavanju svojih obrazovnih ciljeva?
- Da li je škola 2020 fleksibilna s obzirom na okolnosti?
- Kako evaluirati znanja učenika u prethodnih 6 i u narednih 6 meseci?
- Da li nam trebaju sva prethodno ustanovljena pravila u školi, ili ipak treba da postavimo druge prioritete u periodu pandemije?
- Šta ćemo raditi ako ovim novim apdejtovanim sistemom obrazovanja već u prvim nedeljama izbacimo iz „igre“ 10 hiljada (igrača-učenika, nastavnika, roditelja…) Ko će voditi obrazovanje u zemlji? jer rezervnih igrača nema…
- Da li smo svesni da će polovine odeljenja pratiti polovinu nastave u režimu časa koji je skraćen za jednu trećinu?
- Da li je sugerisano odvijanje nastave na otvorenom uz poštovanje preporučenih mera
MERE:
- Mogu li se deca zaista distancirati onog trenutka kada nastavnik završi čas?
- Iz kakvih sredina i sa kakvim problemima uzorokovanim Covidom-19, dolaze učenici u školu?
- Da li smo svesni da učenici koriste prevoz, kreću se u različitim sredinama, te je nastavnik (bez pravih mera zaštitite) mnogo više izložen nego što bi morao/mogao da bude?
PSIHOLOŠKI FORMAT:
- Umemo li da partnerski živimo sa svojim strahovima?
- Možemo li da budemo podsticajni i optimistični ukoliko je ispred nas neizvesnost?
- Koliko su naši učenici pritisnuti viškom informacija i koliko su one pouzdane?
- Postoji li jasno definisan protokol školskog tima koji bi dao psihološku podršku, nastavniku, učeniku, roditelju, direktoru?
- Koliko smemo ili ne smemo da se plašimo?
- Možemo li učenicima i roditeljima da obezbedimo opuštenu i relaksiranu situaciju u kojoj će sticati znanja i veštine 21. veka?
- Da li je obezbeđena on-line nastava deci koja su iz siromašnih, seoskih i romskih sredina? (20%)
- Koja su to nova znanja i veštine koja ćemo razviti kod učenika u trenutku kada je ceo svet stao za momenat da „UDAHNE“?
21 pitanje za 21. vek roji se u glavi svakog drugog nastavnika, gde god da radi i predaje…
Zapravo, sve nedoumice možemo zameniti jednim suštinskim pitanjem: Imamo li sveobuhvatnu i preciznu STRATEGIJU za ono što nas čeka?
Bez obzira na trud Ministarstva (koji je neosporan), veliki broj nastavnika će zaključiti da strategije nema, da su prostori kreativnosti, inventivnosti i autonomije nastavnika zatvoreni (tu se pre svega misli na vananstavne aktivnosti) i da je sistem samo u pokušaju prilagođavanja sa namerom da se vrati na staro.
Porazna činjenica za mnoge nesklone promenama je da STAROG VIŠE NIKADA NEĆE BITI.
Charles Darwin je pre 150 godina zapisao:
„It is not the strongest of the species that survive, nor the most intelligent, but the one most responsive to change“
(Nisu opstali ni najjači ni najinteligentniji, već najprilagodljiviji).
Umemo li?